Veljka, rođenog u Lenovcu kod Zaječara, njegov nemirni duh još 1803. godine vodi u hajduke. Četovao je sa poznatim harambašom Stanojem Glavašem, sa čijom se rođakom Marijom kasnije i oženio i imao dvoje dece. U početku Prvog srpskog ustanka Veljko je ratovao sa Stanojem Glavašem, Ðušom i Vujicom Vulićevićem. Uz dozvolu Sovjeta, 1807. godine, diže na ustanak svoj rodni kraj, Crnu reku. Lična hrabrost i junaštvo od Veljka vrlo brzo čine jednog od najvećih srpskih heroja o kome se pesme pevaju i već za života ga uvode u legendu. Karađorđe ga imenuje za vojvodu i poverava mu da čuva Banju, a kasnije i Negotin gde je junački poginuo braneći Krajinu od Turaka. Hajduk Veljko Petrović, vojvoda Krajinski, čuva istočnu granicu Srbije, obezbeđuje red i mir u Krajini, utvrđuje grad i šančeve oko njega. Na taj način Negotin dobija značajnu ulogu u obezbeđenju srpske granice prema turskoj vidinskoj armiji.
Međunarodni položaj Srbije 1812.godine, nakon što Rusija završava rat protiv Turske mirom u Bukureštu, sve se više komplikuje. Turci nude Srbima amnestiju pod uslovom da stanje u Srbiji bude kao pre ustanka. Medutim, Srbi ne žele ponovo Turke u svojim gradovima, već traže autonomniju od Porte i tako rat postaje neizbežan. Posle prvih sukoba sa Turcima početkom 1813. godine, Veljko je sa svojom konjicom prodro do Vidina i zaplenio dosta stoke. Medutim, Turci su već pripremili napad na Krajinu. Početkom jula 1813.godine, kod sela Bukovča, dolazi do prvog većeg boja u kome je Veljko sa svojim bećarima do nogu potukao deo turske vojske. Posle tri dana velika turska vojska je prešla Timok i uputila se ka Negotinu.
Uprkos savetima mnogih da bi sa raspoloživom vojskom, koja je brojala manje od tri hiljade ljudi naspram 16.000 Turaka, Krajinu mogao uspešnije da brani sa okolnih brda, Veljko, ipak, odlučuje da Turke sačeka u utvrđenom Negotinu. Svakoga dana je Hajduk Veljko izlazio u susret Turcima i sa neiskazanom hrabrošcu se sa njima tukao, ali nadmoćnija turska vojska je, ipak, uspela da se održi i da se oprezno primakne utvrđenom Negotinu. Uzalud je Veljko svake noći jurišao u turske redove i borio se nadljduskom snagom, vreme je ovoga puta radilo za Turke. Višednevna opsada Negotina potpuno je iscrpela njegove branioce. Municija je bila pri kraju, a pomoć nije stizala. Za to vreme Turci su bili sve bliže Veljkovim šančevima i neprekidno su tukli topovima negotinska utvrđenja. Gorele su i u plamenu nestajale negotinske brvnare, tresla se Baba Finka od turskih đuladi, rušile su se drvene kule. Pričalo se da je Veljko naredio da se pokupe sve metalne stvari, tanjiri i kalajna kandila i da se pretope u pušcanu municiju, pa je na kraju i talirima (metalni novac) punio topove kada su Turci negde učinili juriš. Devetnaestog dana odbrane, 18. jula 1813. godine, poginuo je Hajduk Veljko na Abraševom šancu, u trenutku kada je bodrio svoje borce da istraju. Tursko đule okončalo je život proslavljenog Krajinskog vojvode. I uzalud su njegovi najbliži saborci pet dana krili njegovu smrt. Vojska je vrlo brzo osetila da je Veljko poginuo i preko noci, kroz negotinski rit, pobegla u Poreč. I, kako je to zapisao Vuk Karadžić: ”Vrlo brzo ceo onaj kraj, a potom i sva Srbija pozna da Veljka nema”. Ostao je njegov životni moto "Glavu dajem, Krajinu ne dajem". Mokranjac mu je posvetio VI rukovet.
