Nekada je Mula-paša iz Vidina pretio Hajduk Veljku da će mu oteti Negotin, a danas u taj grad na tromeđi Srbije, Rumunije i Bugarske, najviše turista dolazi baš iz Vidina. A, Negotinci kažu da ih ostatak Srbije pominje samo u vremenskoj prognozi. Kažnjeni zbog jakih vetrova koji duvaju s obližnjih planina, ali nagrađeni odličnim vinom iz ovdašnjih vinograda – na tromeđi Srbije, Bugarske i Rumunije već nekoliko vekova žive Negotinci. Slušali su muziku bez falša, jer ju je komponovao najpoznatiji Negotinac – Mokranjac. Bili su ratnici zato što je tako htela istorija, a pili su, i danas piju, odlično vino, zato što je tako htela geografija.
Zlatno doba Negotina bio je 19. i početak 20. veka. Koliko je ovaj grad tada bio važno trgovačko mesto možda najbolje svedoči to što je Vuk Stefanović Karadžić u Negotinu tada radio kao carinik.
Negotinci ne propuštaju da pomenu da je ovde poginuo Hajduk Veljko Petrović braneći Negotinsku Krajinu od Turaka, da je ulicama tog grada šetao mladi Stevan Stojanović Mokranjac, a da je Teslin prijatelj Negotinac Đorđe Stanojević zaslužan što u Negotinu, kao uostalom i u celoj Srbiji, danas svetle ulične sijalice.
Ono šta je Tesla osmislio, to je Stanojević u Srbiji sproveo u delo. Najpre je to bilo u Beogradu, mada ga nisu baš gledali blagonaklono kada je iz Knez Mihailove "proterao" petrolejke. Ali, šta sve ne znamo o najpoznatijim Negotincima ili onima koje su Negotinci prisvojili?
Svi znaju da je Hajduk Veljko najveći junak iz ovog grada, svi znaju i njegovu čuvenu rečenicu "Glavu dajem, Krajinu ne dajem", ali niko ne zna kako je Hajduk Veljko zapravo izgledao, jer je prvi put naslikan dve godine pošto je poginuo.
Slikan je po sećanju i pričama, moderno rečeno – po principu foto-robota. Dovodili su slikarima Veljkovog brata da pozira, Njegoš je slao svog junaka koji je ličio na Veljka, a legenda kaže da su na kraju doveli jednog Arnauta koji je toliko ličio na Hajduk Veljka da se njegova žena Čučuk Stana umalo nije onesvestila. A kad smo kod Čučuk ili male Stane, zanimljiva je priča kako su se njih dvoje upoznali.
"Hajduci su došli u selo, pljačkali su sve redom i ukrali su njenu devojačku spremu; ona je otišla u Poreč, današnji Donji Milanovac, da se žali što su joj uzeli tu devojačku spremu. Rekla je – kakav je to način da njegovi hajduci otmu njenu devojačku spremu koju je ona čuvala za svoju udaju. Ali, kako se Hajduk Veljku dopala, ona se kući nije ni vraćala", kaže Ivica Trajković, direktor Muzeja Krajine.
Mokranjcu u početku nije bilo lako s Negotincima. Kad je s Beogradskim pevačkim društvom u jednoj kafani prvi put izveo svoje kompozicije, rekli su mu da kvari narodnu muziku.
Ali, kada je 1892. na otkrivanju spomenika Hajduk Veljku otpevana pesma "Knjigu piše Mula-paša", nosili su ga na rukama. Od tada, ćutali su kad god se izvode Mokranjčeva dela. Slično je i danas, naročito kada himnu Negotina iz Šeste Mokranjčeve rukoveti peva Dragoljub Džo Firulović.
Dragoljub Džo Firulović nije samo pevač. On je slikar, pesnik, ali i lovac na kamenje, koje lovi isključivo u negotinskom kraju i od njega pravi zanimljive skulpture. Negotinci kažu da je i najpoznatiji boem iz ovog grada, a Firulović odgovara da tu titulu još nije zaslužio. Ipak, čak i neko ko je na putu da postane boem ima spreman odgovor na pitanje – koje je pravo negotinsko vino?
"Ako hoćemo da osetimo duh Negotina, da doživimo ove ljude, mi moramo sa njima popiti času crne tamnjanike, autohtonog vina koje se ovde neguje otkad ljudi znaju ovde za vinograde i za vinovu lozu", kaže Dragoljub Džo Firulović.
Selo u kojem živi samo vino
Ako to kaže negotinski boem, treba mu verovati. Ali, želeli smo da čujemo još jedno mišljenje. Otišli smo u Rajačke pivnice ili pimnice – u tom selu radije koriste taj lokalni naziv. Da ne bude zabune, ne misli se na pivo, ovde se pije samo vino.
Put do Rajačkih pimnica je veoma loš, ali vredi namučiti se zbog onog što ovde možete videti. Ne znamo da li je bog vina Dionis nekad ovde svraćao, ali, ako nije, pogrešio je.
U ovom neobičnom selu ima oko 200 kuća, međutim, zanimljivo je da u tim kućama niko nikad nije živeo. Još od 19. veka u njima se samo čuva vino, nalazi se u podrumima koje ima svaka kuća, a degustira na spratu.
Slobodan Mišić je predstavnik šeste generacije vinara u Rajcu. U kući porodice Mišić vino se čuva još od 1853. godine.
Mišić kaže da se vino u Rajcu pravi po posebnoj tehnologiji. "To je, u stvari, odsustvo tehnologije, držimo se tradicionalne tehnologije koja podrazumeva što manje tehnologije, što manje hemije", kaže Mišić.
Kaže da su stranci oduševljeni onim što vide, a što se tiče rajačkog vina, kažu da ih najviše podseća na francuska vina. "Kad je izbila filoksera i uništila francuske vinograde, onda su Francuzi oko 1890. odavde prvo uzimali vino, a onda uzimali kalemove od kojih su obnovili svoje vinograde", kaže vlasnik pimnice Mišić.
I konačno najvažnije pitanje – ako hoćemo da razumemo Negotin i Negotinsku Krajinu, koje vino moramo da pijemo: "Crnu tamnjaniku i game, definitivno."
Negotinski lešnici u nemačkim kolačima
Kažu da prosečan Negotinac popije bar čašu vina dnevno, ali zanimljivo, niko ne kaže kolika je čaša. Uz vino odlično ide badem, jer ovde još uvek raste ono badem drvo iz Mokranjčevih rukoveti.
Ali, uz vino dobro ide i lešnik, a najpoznatiji proizvođači lešnika iz ovog kraja su Vladejići – poznati privrednici iz ovog grada, Danijel Vladejić je druga generacija, sa 22 godine je zasadio prvu plantažu od 11 hektara, a 2013. još sedam hektara lešnika.
Naglašava da je početni kapital veoma važan za ovaj posao, ali taj kapital ne mora da bude veliki ako se lešnici zasade na tri hektara zemlje, što je minimum da bi se ovaj posao isplatio.
Osim početnog kapitala, za lešnike je potrebno i strpljenje, novac se vraća tek posle sedam godina, što je na sreću Vladejića, ove godine. Ipak, svima preporučuju da krenu u ovaj posao, zato što se srpski lešnici traže.
 |
"Mi smo prošle godine osnovali otkupnu stanicu lešnika i izvozimo u Nemačku", kaže Danijel Vladejić, dodajući da je moguće da Nemci jedu kolače od srpskih lešnika. |
Nemci mnogo više traže lešnika nego što na celoj teritoriji Negotina može da se zasadi. Vladejići se ne plaše konkurencije, jer, kažu, ima mesta za sve, pa i za Italijane, koji na teritoriji opštine Negotin planiraju da zasade 190 hektara lešnika.
Ipak, Negotinci se ne raduju unapred, jer je previše poslovnih ideja u prošlosti propalo. Iako iz ovog kraja ima dosta gastarbajtera, oni nerado ulažu novac. Opekli su se za vreme gazda Jezde, a danas ne ulažu, jer se žale da se u Negotinu plaća veliki porez na imovinu.
Nekad se za Negotin govorilo da je grad na infuziji, i da živne čim kapne neki evro ili franak iz inostranstva. Međutim, vremena su se promenila, a stariji Negotinci u inostranstvo sada vuku i mlađe. O tom trendu možda najbolje govori slika praznog šetališta u centru grada.
"Desi se da Negotin bude potpuno prazan, recimo nedeljom ujutru, tako mi se desilo jednom prilikom da vodim neke đačke ekskurzije, prolazimo kroz grad, od jednog muzeja do drugog, i kažu deca – čiko, da li samo vi živite u ovom gradu?", kaže Ivica Trajković, direktor Muzeja Krajine.
Čudo u Negotinu – pun bioskop
Možda je prazan, ali Negotin ima trg kakav nemaju ni veći gradovi u Srbiji. Ima još nečega u Negotinu čega u nekim gradovima nema. Pun bioskop. I to uglavnom mladih Negotinaca. Prvo pitanje kako u eri torenta uspevaju da namame mlade Negotince u bioskop? "Atmosfera je bitna, ljudi koji rade ovde, kuća. Mi se zbilja trudimo da stalno sa njima imamo kontakt", kaže Dušanka Botunjac iz Bioskopa "Mala scena".
"Prošle godine nam se desila jedna sjajna stvar kroz projekat sa Filmskim centrom Srbije i jednom asocijacijom za prezentovanje domaćeg stvaralaštva. Imali smo organizovane škole, filmske radionice za mlade, tokom dva dana, za osnovce i srednjoškolce. Znate, oni ovaj prostor koriste kao svoj, nemaju zadršku ulaska, osećaju se normalno", opisuje Dušanka Botunjac.
U Negotinu nema mnogo lokalnih televizija na kojima mogu da se reklamiraju. Zato bioskop mora da se promoviše od usta do usta. A pre svake premijere zaposleni odlaze u škole da učenike podsete koji je film ove nedelje na repertoaru.
Ovaj bioskop skoro da nije prestajao sa radom još od 1930, kada je osnovan. U bioskopu kažu da ne smeju da se opuste, jer imaju obavezu prema slavnim precima.
"Jedan od prvih putujućih kinematografa u Srbiji bio je Todor Najdanović Negotinac, koji je čitav Balkan i Bugrasku snabdevao filmovima, onda kada je Lifka već radio u Subotici, Limijer je nekoliko godina pre toga prikazao prvi film, znači to se desilo u Negotinu", naglašava Botunjac.
Ako je kroz istoriju imao nesreću da bude na granici i da se u ovom kraju stalno ratuje. Danas upravo zbog toga može da profitira od turizma. Nekada je Mula-paša iz Vidina pretio Hajduk Veljku da će mu oteti Negotin. Danas najviše turista ovde dolazi iz tog bugarskog grada.
"Oni su nekada sanjali da dođu makar na ćevapčiće i na čašu dobrog negotinskog vina, sada su u mogućnosti i dolaze, vikend je ovde pun tih naših suseda", kaže Dragoljub Firulović.
Kad se podvuče crta, ne žale se mnogo Negotinci na teška vremena, barem ne kao u drugim delovima Srbije. Mada kažu da ih je ostatak zemlje zaboravio i da ih spominje samo u vremenskoj prognozi.
Možda je čudno, i pomalo tužno, ali u gradu vina kafane su pune samo vikendom, a potomci Hajduk Veljka danas se junače po inostranstvu i možda tamo izgovoraju rečenicu – Glavu dajem, Nemačku ne dajem. Ponosni su Negotinci i na Mokranjca, i na Đorđa Stanojevića, i na Hajduk Veljka. Ali svesni su da se ne živi ni od istorije, ni od stare slave.
