Na današnji dan 21. oktobra 1918. godine Negotin je oslobođen u I svetskom ratu. Posle proboja Solunskog fronta, 1918. godine, XIII pešadijski puk “Hajduk Veljko” u sastavu Druge armije, kao ni druge srpske jedinice, nije mogao da učestvuje u oslobađanju istočne Srbije. Taj zadatak dobijaju savezničke vojne jedinice pod komandom francuskog generala Žuina Gambete, koji je na današnji dan, pre 96 godina, na čelu konjičke brigade i marokanskih jedinica ušao u Negotin.
SEĆANjE NA PRVE DANE OSLOBOĐENjA
Da bi osvežili uspomenu kod starijih, koji su imali tu čast da dočekaju i pozdrave ovog slavnog vojskovođu – oslobodioca Krajine, i današnje posleratno pokolenje upoznali ukratko sa oslobođenjem Krajine 1918. godine, Krajinske novosti po memoarima g. Ilije Anđelkovića, tadašnjeg predsednika opštine, donose u nekoliko reči ovu epizodu.
Vest o proboju Solunskog fronta izazvala je veliku nervoznost i uzbuđenje kod neprijatelja, a naročito kod Bugara. Još pre 1. oktobra, verovatno svesni svojih zverstava i nedela na Krajincima, Bugari su se tajno evakuisali. Napuštajući Krajinu počinili su takva zverstva, da nisu zapamćena za tri godine. Iako su gledali na svaki način da Srbi ne saznaju za proboj, ipak u tome nisu uspeli. Vest se munjevitom brzinom širila po celoj Krajini. Kao što je na glas Srpskog topa pre stotinu godina za vreme Karađorđa ustala cela Šumadija, tako se i na sadašnju vest o proboju Solunskog fronta probudila cela Krajina. Cela Krajina bila je naelektrisana, a Negotin je u tom pogledu dostigao kulminaciju. Po planinskim krajevima organizuju se četnici, a po varošima razna viteška i humana društva obnavljaju se. Za nepunih 24 časa po svim selima i varošima izvršena je izmena uprave.
Oduševljenju i radosti nije bilo kraja. Po ulicama, trgovima i drugim javnim mestima demonstrirala je negotinska omladina. “Oj Sloveni” i “Bože Pravde” bile su jedine pesme koje su se tada mogle čuti. Svaki prolaznik, kada bi ih sreo, pridružio bi im se i suznih očiju zajedno sa njima bi zapevao. Cela varoš je začas bila ukrašena trobojnicom. Na glavnom ulazu u varoš bili su podignuti slavoluci, na kojima su se visoko izdizale i lepršale velike naše zastave. Od prevelikog oduševljenja i radosti, cela je prošlost bačena u zaborav. Sa odlaskom Bugara mislilo se da je došla potpuna sloboda. Niko se nije nadao i niko nije mogao pomisliti, da će posle nekoliko dana ponovo postati robovi. Svi su svakog momenta očekivali vesnika slobode ili oslobodioca.
Ali, na najveće iznenađenje i zaprepašćenje, umesto oslobodioca kroz trijumfalne slavoluke defilovale su neprijateljske – nemačke čete, a krajinskim nebom leteli su nemački avioni. Smestivši se u varoš, izdali su naređenje da se dovedu stražarno pred opštinu g. Ilija Anđelković i načelnik g. Dimitrije Sečanski, advokat. Za ovo naređenje saznala su ova dvojica, stoga su se prikrila. Za to vreme brzo se po varoši proneo glas da se saveznička vojska približava Krajini i da se već nalazi u Salašu, nedaleko od Negotina. Osamnaestogodišnji sin g. Anđelkovića Lazar i Branko Cvetković na biciklu iskićenom trobojkama uspeli su da se probiju kroz nemačku stražu i u Salašu sačekaju Francuze – Generala Gambetu.
Interesantan i vrlo dirljiv bio je susret ovih odvažnih omladinaca sa komandantom afričke konjice i oslobodiocem Krajine, Generalom Gambetom, koji je, kada ih je onako video, uzviknuo: “Vive la Serbe”. Odmah su mu ovi prišli, rukovali se s njim i obavestili ga o stanju i prilikama u Negotinu, moleći ga na kraju da im što pre dođe i oslobodi. Za sve vreme razgovora, Gambeta ih je suznih očiju grlio i ljubio, diveći se njihovoj odvažnosti, kao i samom podvigu. Na kraju se vrlo ljubazno sa njima oprostio, poželivši im srećan put i obećao da će još sutradan doći. I zaista, već sutradan po podne oko 3 časa, bila je rešena sudbina Krajine. Šest naoružanih Marokanaca, izvidnika hrabre Gambetine konjice, ušli su u varoš i počeli goniti nemačke vojnike negotinskim ulicama.
Po ulicama se razvila prava borba. Zbunjeni iznenadnim prepadom, Nemci su počeli da se povlače, reagujući na njihovu pucnjavu. U takvoj borbi jedan nemački vojnik uspeo je da smrtno rani konja jednog Marokanca. Ali ovo nije pokolebalo hrabrost francuskog vojnika. On je odmah sjahao, zagrlio i u čelo poljubio svog vernog druga, a zatim sa isukanom sabljom i karabinom poleteo da osveti svoga druga. U tome je uspeo, jer ubrzo je stigao svog protivnika i rukom ga udavio. Blagodareći hrabrosti ove šestorice, za tili čas varoš je bila očišćena od Nemaca. Posle jednog sata ušao je i General Žuino Gambeta.
O trijumfalnom dočeku i ovacijama koje mu je priredilo građanstvo grada Negotina, ne može se rečima iskazati, kaže g. Anđelković. Oduševljenje i kod naroda i kod oslobodioca, bilo je veliko. Klicalo se i jednim i drugim. Žene, deca, ljudi, stari, sve je to od radosti plakalo. Prolazeći ulicama (koja nosi sada njegovo ime), masa ga je obasipala cvećem i burno mu klicala. Zbunjen ovakvim dočekom, sam General Gambeta nije znao kako da im odgovori i zahvali. Više puta je bio tako ganut od oduševljenja narodnog, da su mu suze same tekle. Posle ovako burnog dočeka, Gambeta se povukao u svoj stan kod g. Bana, apotekara, a sutradan od ranog jutra nastavio je sa vojnim operacijama. Po celoj Krajini rasporedio je svoje vojnike, t.j. u svim pravcima uputio je po jedan eskadron.
Za to vreme je održana Svečana opštinska odborska sednica, t.j. 23. oktobra 1918. god. i tom prilikom predsednik opštine g. Anđelković predložio je da se General Gambeta izabere za počasnog građanina grada Negotina, kako bi se potomstvo večito sećalo na svog oslobodioca.
Odbor je jednoglasno primio predlog pretsednika suda i rešio je da se Gospodinu Generalu Gambeti uputi jedan pismeni akt, ove sadržine:
Gospodinu Generalu Žuinu Gambeta,
Na predlog predsednika, Odbor opštine Negotinske, da bi se večito sećao na svog prvog oslobodioca, posle trogodišnjeg ropstva, na današnjoj svojoj sednici izabrao Vas je, Gospodine Generalu, jednoglasno, za svog počasnog građanina.
Izveštavajući Vas, molimo da se te počasti građanina grada Negotina, primite.
Delovođa, Predsednik suda
Živ. Radosavljević Il. Anđelković
Akt o ukazanoj mu počasti predao mu je predsednik suda, na šta se on, sa najvećim oduševljenjem i suznih očiju, najtoplije zahvalio. Primajući akt, General Gambeta je izjavio, da će Krajinu – Negotin isto toliko voleti kao i svoje rodno mesto, a Krajince kao svoj narod. Pre polaska iz Negotina priređen mu je vrlo lep banket, na kome je palo više zdravica.
Izginulim u ratovima od 1912.-1918. godine i oslobodiocu Generalu Gambeti, Negotinci su se odužili podizanjem spomenika u centralnom gradskom parku.
Spomenik je svečano otkriven 12. oktobra 1930. godine, a svečanostima je, pored mnogih značajnih Srba tog vremena, prisustvovala i udova Generala Gambete.
Objavljeno u Baštiniku br. 8 iz 2005. godine
Priredio : Nenad Pantić, urednik Baštinika
