U četvrtak, 6.juna u 20 sati u galeriji Doma kulture biće otvorena izložba „SLIKE″, akademskog slikara Miodraga Petrovića. Ulaz je slobodan.
DOBRODOŠLI
KAPETAN DUGE PLOVIDBE
Nema tome ni 50 godina kako je Miodrag Petrović (1935. Negotin) iza svoga imena mogao da napiše : akademski slikar, a ispred, dve godine kasnije, magistar, prosečna ocena 10. Toliko o diplomama i univerzitetima, sve ostalo su „najmanje dve boje koje se vole”. U tih pet decenija ostalo je preko 2000 slika, više od sto samostalnih izložbi, nagrade i priznanja, godine profesorskog rada u ubskim srednjim školama, jedna teška saobraćajka od koje i danas „vuče” posledice, jedan požar iza koga su ostali samo dim i pepeo ateljea, ali i potvrde legende o Feniksu, dvoje dece iz par brakova i svetlost u oku koji kao da se podmlađuje.
Njegovi sa klase: LJuba Popović, Momo Kapor, Milić od Mačve, svedočili su da je grozničavo slikao svakog dana po šest sati, sedam sati, pa da l’ se umorio? Nikada, reći će, živim da bih slikao, a onda rezignirano, došlo vreme da se slika da bi se preživelo. „Revolucionarna” tranzicija nije mimoišla ni Petrovićev atelje, ali mu nije uzela dušu, a još manje veru u sliku i dirljivu ubeđenost da će „lepota spasiti svet” bez obzira na toliko dokaza protiv.
Na Ub je došao s namerom da ode. Biće da ga je zadržalo ono šta ga je ranih šesdesetih toliko odbijalo: usamljene udžerice, zapušteni stari hanovi, poplavljena dvorišta, dotrajale drvene ograde i varoška kaldrma, ali i praznična jutra i belasasta obzorja koja je ostavio u zavičaju. To su motivi koji će se preseliti na njegova platna da tu vekuju i bude nostalgiju. Kad smo kod nostalgije, jedan od značajnih datuma u razvojnom putu Miodraga Petrovića je njegova samostalna izložba slika povodom svečanog otvaranja, na prečac kultnog beogradskog pozoriša Atelje 212 koje je onomad obeležilo istu godišnjicu. Ako je to bio znak da mu se karijera u metropoli prosto namestila, on ga nije prepoznao ili mu nije bilo važno – pre će biti ovo drugo, jer nas približava istini da se dar i talenat nose u sebi, a atelje tamo gde se najbolje osećam, hoće reći, ako vredim naći će me. I nalazili smo ga zanetog i posvećenog, sanjar koji sigurno korača, stišanog kolorita, svedene forme, nesklon eksperimentu, najčašće sam sebi i predak i preteča. U godinama kada se svode računi on kao da i dalje lebdi nad Remboovim stihom: „Razvijte jedra, ploviti se mora.” Miodragu Petroviću, „kapetanu duge plovidbe”, predstoje nova putovanja, drugačije ne biva.
Da nije bio slikar, Petrović bi danas bio „čovek firma”, meštar od deset zanata: čega se dotakne – oplemenjuje, kreativnost mu je pod noktima, moguće da mu je renesansa toliko bliska, višak talenta i večiti manjak vremena i zaključak: sve može bitri predmet umetnosti i koji kapric sve u njenoj službi. Takav svet se samo sanja, a slikar Miodrag Petrović je prešao crtu dokazujući da i iza snova postoji stvarnost, treba samo videti.
A, ono šta se vidi na njegovim platnima je stalno traganje za smislom, za harmonijom i skladom, kontinentalna stišanost i melanholija odlazećeg sveta i predela, mediteranska razigranost mora i uvala.
Tamnavski i valjevski pejzaži i vedute imaju zajedničku tačku kroz koju se prelamaju svetlost i senka, tonovi i prelivi, vizure i game, evo kako se nosi sa prolaznošću. Ta misao i likovna poetika prepoznaju se već u njegovim ranim radovima, s godinama i iskustvom koje je prisutnija, postajući njegova molitva i njegova opsesija.
Petrovićeva umetnost je „sve od ovoga sveta”, njegovo slikarstvo ostalo je u okvirima i najboljim tradicijama dvadesetog veka, njegova meditativnost je u naznakama, njegov kolorit je osoben, a predmet čas blago zasenčen, čas terperav kao da ide u susret tajni vraćajući se u pogled posmatraču. Nikad banalan i uvek promišljen, žanrovski dosledan, sam sebi strog sudija, možda nije nepogrešiv, ali je uvek marljiv, manje spontan, više prodoran i čiste emocije. Bilo zimski pejzaž negde u Tamnavi ili ostrvce Gospe od Škrpjela koje izranja iz mora mirnijeg od ogledala, Miodrag Petrović, počasni građanin Perasta (a kada Uba?) zaneseno i gotovo setno poručuje „vedroga neba i ljudskog lica nikada se neću nagledati”.
Petar Lalić
