Đorđe Stanojević rođen je u Negotinu 7.aprila 1858. godine gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a zatim više razrede gimnazije i Veliku školu završava u Beogradu. Na visokoj školi studirao je na Prirodno-matematičkom odseku gde je pokazao vanrednu sklonost i nadarenost prema prirodnim naukama, zbog čega ga je nakon završenih studija 1881. godine tadašnji ugledni profesor Kosta Alković zadržao za asistenta pripravnika na katedri za fiziku. Tu je ostao i radio do 1883. godine, a po položenom profesorskom ispitu iz fizike, mehanike i astronomije, Ministarstvo prosvete postavilo ga je za profesora fizike u Prvu beogradsku gimnaziju.
Zbog svojih rezultata koje je postigao, od strane Pariske opservatorije dobio je poziv da učestvuje u naučno-istraživačkoj ekspediciji radi proučavanja Sunca i to u Petrovsku gde je učestvovao u proučavanju potpunog pomračenja sunca, a dve godine kasnije i u drugoj naučno-istraživačkoj ekspediciji radi proučavanja Sunca i termičkog spektra u Sahari.
Po povratku u zemlju 1887. godine postavljen je za redovnog profesora fizike i mehanike na Vojnoj akademiji, a 1893. godine za redovnog profesora eksperimentalne fizike na Velikoj školi u Beogradu. U burnim ratnim godinama 1913. postao je rektor Beogradskog univerziteta i na tom položaju ostao je sve do svoje smrti 24.decembra 1921. godine.
Stanojevićevo interesovanje za elektroniku i uspostavljeno tesno prijateljstvo sa Nikolom Teslom prilikom njegove posete Srbiji 1892. god. dalo je dva krupna rezultata:
prvo - napisao je u mnogo čemu do danas neprevaziđeno delo o ovom gigantu nauke (Nikola Tesla i njegova otkrića, Beograd,1894.godine),
drugo - izborio se za uvođenje električnog osvetljenja u Beogradu, umesto predloga koji je išao od hemičara da se Beograd osvetli gasom.
Đorđe Stanojević, vođen idejom i mislima da ekonomski i kulturno zaostaloj Srbiji, treba pomoći u njenom razvoju i modernizaciji, otpočeo je da u praksi sprovodi ogromno Teslino naučno delo iz oblasti električne energije. Latio se ni malo lakog posla da projektuje i gradi hidroelektrane po Srbiji. Prve hidroelektrane uradio je u Užicu na Đetinji i Leskovcu na Vučju, a zatim u Nišu na Nišavi, Velikom Gradištu na Peku, Vlasotincu na Vlasini, Ivanjici na Moravici, Zaječaru na Timoku.
Uradio je projektni zadatak i za izgradnju hidroelektrane u Čačku. Izgradnjom ovih hidroelektrana, Đorđe Stanojević, po nekima je bio pionir elektrifikacije u Srbiji, po nekima otac, ali sigurno da je prvi u Srbiji uveo najveće civilizacijsko dostignuće od pojave vatre do el. energije i uveo Srbiju u red prvih zemalja u korišćenju el. energije i njhovih prednosti u modernizaciji industrije i kulturi življenja.
Imao je veliki broj prijatelja i saradnika, među kojima treba pomenuti Stevana Stojanovića Mokranjca, velikog srpskog kopozitora, Paju Jovanovića, velikog srpsog slikara, Jovana Jovanovića Zmaja, velikog srpskog pesnika, velike srpske naučnike: Mihajla Petrovića-Alasa, Jovana Cvijića, Simu Lozanića, od političara Nikolu Pašića i veliki broj profesora sa Velike škole i Vojne akademije.
Pri kraju života celokupnu nepokretnu imovinu u svome rodnom gradu Negotinu, zaveštao je kao legat Negotinskoj gimnaziji, da bi se od prihoda školovao jedan talentovan i jedan siromašan učenik.
Način na koji je radio, veliko poznavanje struke, ozbiljnost i čestitost u radu, ostavili su trajni trag na rad Đorđa Stanojevića, a njegov doprinos razvitku Srbije, označava novu eru ne samo u privrednom već i opšte kulturnom pogledu, s toga sa pravom možemo reći da je sin ovog tla i ponos ovog grada.
